Kada ljudi zamišljaju propast braka ili duge veze, najčešće misle na eksplozivne događaje: dramatične prevare koje se slučajno otkriju preko telefona, teške reči izrečene u besu, razbijene čaše ili burne svađe pred rodbinom. Međutim, u stvarnosti, većina balkanskih brakova ne završava se uz prasak i buku, već se gasi polako, neprimetno i u jezivoj tišini. Taj proces u savremenoj bračnoj psihoterapiji naziva se sindromom cimera — stanjem u kome dvoje nekada zaljubljenih ljudi i dalje dele isti stambeni prostor, zajednički otplaćuju stambeni kredit, brinu o deci i kupuju namirnice, ali među njima više nema ni trunke strasti, nežnosti, međusobnog interesovanja niti stvarne bliskosti.
Ova tiha erozija obično počinje onog trenutka kada svakodnevne obaveze, trka za zaradom i roditeljske dužnosti u potpunosti progutaju partnerski odnos. Na našim prostorima postoji duboko ukorenjena navika da se sa rođenjem dece supružnici automatski pretvaraju isključivo u 'mamu i tatu', zaboravljajući da su pre dece bili muškarac i žena koji su se voleli i privlačili. Razgovori se vremenom svedu na tehničke dogovore: ko vodi dete na trening, ko ide u nabavku i koliki je račun za struju. Fizički dodiri postaju retki i mehanički, poljupci se pretvaraju u ovlašne pozdrave na vratima, a večeri se provode tako što svako gleda u sopstveni ekran telefona sa suprotnih krajeva ugaone garniture.
Najopasnija faza sindroma cimera jeste ravnodušnost. Dokle god se partneri svađaju, raspravljaju ili pokazuju emocije, čak i negativne, to je znak da im je još uvek stalo i da veza poseduje energiju koja se može usmeriti ka oporavku. Onog trenutka kada rasprave prestanu ne zato što su problemi rešeni, već zato što je jednoj ili obema stranama postalo potpuno svejedno šta onaj drugi misli, oseća ili gde provodi vreme, odnos ulazi u terminalnu fazu. U toj tački više nema ljutnje — ostaje samo tupa emocionalna praznina u kojoj dvoje ljudi funkcionišu kao dobro uigrano preduzeće za vođenje domaćinstva, dok su im duše potpuno razdvojene i gladne pažnje.
Mnogi parovi na Balkanu u ovakvom bračnom limbu provedu decenije, pravdajući svoj ostanak rečenicom 'ostajemo zajedno zbog dece'. Međutim, deca koja odrastaju u domu bez zagrljaja, bez topline i bez osmeha između roditelja podsvesno upijaju taj model kao definiciju normalnog odnosa, što ih kasnije u životu osuđuje na ponavljanje identičnih grešaka. Kada partneri shvate da su iscrpeli sve pokušaje razgovora, terapije i zajedničkog truda, i da među njima nema više nikakvog žara, civilizovan razlaz često predstavlja najpošteniji i najzdraviji korak. Život je previše dragocen i kratak da bi se proveo u ulozi cimera sa nekim ko vas više ne vidi kao ženu ili muškarca, već samo kao cimera sa kojim deli troškove komunalija.
