U tradiciji naših prostora reč 'kompromis' često je bila samo lepši naziv za bezuslovnu kapitulaciju i doživotno trpljenje. Generacije naših baka i majki vaspitavane su u uverenju da je dobar brak onaj koji opstaje bez obzira na cenu, gde se od žene očekivalo da guta uvrede, prećutkuje neverstva, trpi alkoholizam i zanemarivanje, samo da bi se očuvala prividna slika ugleda u očima komšiluka i rodbine. Zloglasna fraza 'Ćuti, dobro je dok te ne dira fizički' ostavila je duboke, neizbrisive ožiljke na kolektivnoj svesti našeg društva, postavljajući prag tolerancije za loše ponašanje na nedopustivo nizak nivo.
Vreme je da se jasno i glasno napravi razlika između zdravog kompromisa i destruktivnog trpljenja. Zdrav kompromis predstavlja dogovor dvoje ravnopravnih ljudi koji se međusobno vole i poštuju, gde obe strane dobrovoljno popuštaju u sitnicama (oko izbora nameštaja, organizacije odmora ili raspodele kućnih poslova) kako bi postigle zajednički mir. Destruktivno trpljenje, sa druge strane, jeste jednosmeran proces u kome jedna strana konstantno gazi sopstveno dostojanstvo, principe i potrebe, samo da bi umirila agresiju, nezadovoljstvo ili egoizam onog drugog. To nije ljubav — to je tiho dobrovoljno ropstvo u kome čovek malo po malo gubi sopstvenu ličnost.
Posledice dugogodišnjeg ostajanja u braku bez poštovanja nisu samo psihičke, već i fizičke. Hroničan stres, život u stalnom strahu od sledećeg konflikta i osećaj beznađa vremenom se manifestuju kroz teška psihosomatska oboljenja, hronični umor i gubitak životne radosti. Što je još gore, deca koja odrastaju u takvim porodicama ne uče šta je ljubav, već uče šta je strah: dečaci podsvesno usvajaju model oca koji ne poštuje žene, dok devojčice upijaju ulogu majke žrtve, nastavljajući taj niz generacijske patnje u sopstvenim budućim vezama.
Raskid ili razvod nikada nisu laki, ali oni nisu kraj života — oni su često jedini početak istinskog ozdravljenja. Nikada nije kasno da se kaže: 'Dosta je, zaslužujem da živim u miru, da budem poštovan/poštovana i da u sopstvenom domu ne hodam na prstima'. Na savremenim platformama za upoznavanje sve je veći broj zrelih, ostvarenih i stabilnih ljudi u četrdesetim i pedesetim godinama koji su imali hrabrosti da prekinu loše priče i pruže sebi drugu šansu. Poštovanje je minimum ispod koga se u zrelom dobu ne pregovara.
