Sve je počelo jednom porukom iz Bazela
Miloš mi je pisao na Dejt.me krajem januara. Na profilu mu je pisalo da ima 38 godina i da živi u Švajcarskoj. Ja sam imala 34, radila u frizerskom salonu u Čačku i živela sa majkom. Iza sebe sam imala jednu dugu vezu koja se završila tako što je čovek sa kojim sam planirala svadbu otišao u Nemačku i tamo započeo novi život. Zato mi muškarci iz inostranstva nisu baš ulivali poverenje.
Miloš mi je napisao: 'Vidim da si iz Čačka. Je l' još radi ona pekara kod autobuske?' Odgovorila sam da radi, ali da su burek pokvarili. Rekao je da ga je jeo kao mali kad je dolazio kod tetke. Tako smo počeli da pričamo o Čačku, selima oko grada, njegovoj porodici i tome kako mu nedostaje domaća hrana.
U početku nisam planirala ništa ozbiljno. Pisao mi je uglavnom posle posla, uveče. Radio je u skladištu jedne firme i vikendom povremeno vozio dostave. Nije se predstavljao kao bogataš iz Švajcarske. Naprotiv, stalno se žalio na stanarinu i skupe račune. To mi je bilo simpatično.
Posle nekoliko nedelja počeli smo da se čujemo preko video-poziva. Prvi put sam se javila iz kuhinje, raščupana, dok se iza mene čula majka kako pita jesam li kupila jogurt. Miloš se nasmejao i rekao: 'Pozdravi buduću taštu.' Ja sam mu odgovorila: 'Polako, čoveče, nismo još ni kafu popili.'
Obećao je da dolazi za Uskrs
Do marta smo se čuli skoro svaki dan. Dogovorili smo se da dođe za praznike i ostane četiri dana. Nisam želela da dolazi kod mene kući, pa smo planirali da se nađemo u centru. Rekla sam najboljoj drugarici za njega, a ona mi je odmah rekla da budem oprezna.
Tri dana pre polaska javio je da ne može da dođe. Rekao je da je dobio dodatne smene i da ne može da uzme slobodne dane.
Mnogo sam se razočarala. Nisam mu to odmah rekla, ali on je primetio da odgovaram kratko. Jedne večeri me je pitao jesam li ljuta.
'Jesam', rekla sam. 'Ne zato što radiš, nego zato što sam opet poverovala nekome ko je daleko.'
'Sanja, nisam rekao da neću doći. Rekao sam da sad ne mogu.'
'Znam. Ali meni to zvuči isto.'
Posvađali smo se. Nismo razgovarali dva dana, pa sam mu napisala da ne želim više da planiram datume dok ne bude siguran.
U međuvremenu se moj život zakomplikovao
U maju je majka počela da ima problema sa kolenom. Morala je na operaciju, a ja sam uz posao preuzela gotovo sve obaveze po kući. Miloš me je zvao, pitao kako je, slao poruke podrške. Nisam uvek imala snage da pričam. Ponekad bih mu odgovorila tek sledećeg jutra.
Jedne večeri, dok sam se vraćala iz bolnice, poslao mi je poruku da bi voleo da mi pomogne. Napisala sam mu: 'Ne treba mi pomoć iz telefona, Miloše. Treba mi neko da ode u apoteku kad ja ne mogu.' Posle toga sam se osećala užasno. Nije bio kriv što je daleko. Ali bila sam umorna i usamljena.
On se nije naljutio. Napisao je: 'Razumem. Ne mogu sada da budem tamo i neću da te ubeđujem da je isto kao da jesam.'
To mi je ostalo u glavi. Nije mi obećavao stvari koje ne može da ispuni.
U avgustu je stvarno došao
Početkom avgusta napisao mi je da ima slobodnu nedelju i kupio je kartu. Nisam se previše uzbuđivala dok mi nije poslao fotografiju sa aerodroma. Tek tada sam shvatila da ćemo se stvarno upoznati.
Našli smo se u jednom kafiću u centru Čačka. Bila sam toliko nervozna da sam stigla pola sata ranije. Miloš je došao u farmerkama i polo majici, noseći malu torbu preko ramena. Zagrlili smo se nekako nezgrapno. Posle smo se smejali jer smo oboje priznali da smo u glavi zamišljali mnogo lepši i opušteniji prvi susret.
Prvih sat vremena nisam mogla da prestanem da pričam. Pričala sam o poslu, komšinici, majčinoj operaciji, svemu redom. On me je slušao i povremeno pitao nešto. Posle mi je rekao da je i on bio nervozan, samo se kod njega to vidi tako što ćuti.
Ostao je šest dana. Šetali smo, išli na ručak, upoznao je moju drugaricu. Poslednjeg dana došao je i kod nas kući na kafu. Moja majka ga je ispitivala kao na razgovoru za posao. Gde živi, koliko plaća stan, kad misli da se vrati u Srbiju. Ja sam je ispod stola šutnula nogom, ali nije vredelo.
Kada je otišao, plakala sam na autobuskoj stanici. On me je zagrlio i rekao da ne želi da obećava datum dok ne bude imao kartu u rukama. Rekla sam mu da mi je to pošteno.
Još smo na dve adrese
Danas smo i dalje zajedno, koliko god čudno zvučalo ljudima koji misle da veza mora da podrazumeva svakodnevno viđanje. Čujemo se uveče, planiramo posete, ponekad se posvađamo zbog vremena ili umora.
Ne znam da li ću se preseliti u Švajcarsku. Ne znam ni da li će se on jednog dana vratiti ovde. O tome sada razgovaramo mnogo ozbiljnije nego ranije, bez velikih obećanja i priča kako će sve biti lako.
Prošle nedelje mi je stigao paket. Unutra su bile dve čokolade, mala kutija kafe i magnet za frižider na kom piše Basel. Pozvala sam ga i rekla: 'Što mi šalješ ovo, pa ovde ima čokolade?' Odgovorio je: 'Znam. Ali onu kafu si rekla da voliš.'
Magnet sam stavila na frižider pored računa za struju i majčinog spiska lekova. Kad god ga vidim, setim se koliko sam puta htela da odustanem od nas. I dalje se plašim. Samo sada imam malo više razloga da pokušam.
