Jedna stvar koju sam prešutjela
Zovem se Sabina, imam 42 godine i živim u Zenici. Radim u trgovini, imam troje djece i već sedam godina sama plaćam račune, idem na roditeljske sastanke, popravljam sve što se pokvari i navečer razmišljam jesam li nešto zaboravila. Kad ljudi čuju da imam troje djece, obično odmah pitaju gdje im je otac. Kao da se sve drugo o meni može preskočiti.
Na Dejt.me sam napravila profil jedne februarske večeri. Djeca su spavala, veš se vrtio u mašini, a ja sam sjedila na krevetu i gledala fotografije nepoznatih muškaraca. Nisam napisala da imam djecu. Ne ponosim se time, ali nisam željela da to bude prva stvar koju će neko pročitati o meni. Htjela sam makar nekoliko poruka u kojima ću biti Sabina, a ne samo majka troje djece.
Almir mi je pisao nakon dva dana. Imao je 48 godina, živio je u Travniku i radio kao vozač kamiona. Nije napisao ništa posebno: 'Vidim da voliš domaću kafu. Je li stvarno znaš napraviti dobru ili samo lijepo izgleda na slici?'
Odgovorila sam mu da je moja kafa dobra, ali da ne primam reklamacije. Napisao je da je onda spreman riskirati.
Dopisivali smo se nekoliko sedmica. Znao je biti duhovit, ali nije se pravio važan. Kad bi bio na putu, slao bi kratke poruke iz pauze. Nekad fotografiju snijega na parkingu, nekad tanjir graha iz neke kafane. Jednom mi je napisao da mu je pukla guma i da je cijelo jutro proveo pored puta. Ja sam mu odgovorila da sam upravo oprala kuhinju, a najmlađi sin prosuo sok po podu. Napisao je: 'Mislim da si ti prošla gore.'
Svaki put kad me pitao za vikend, izmišljala sam obaveze
Almir me je nekoliko puta pozvao na kafu. Jednom sam rekla da radim, drugi put da imam porodične obaveze. Nije navaljivao. Samo je pitao kada meni odgovara.
Istina je bila da nisam znala kako da mu kažem za djecu. Najstarija kćerka imala je sedamnaest godina, srednji sin četrnaest, a najmlađi devet. Njihov otac je živio u drugom gradu i viđao ih povremeno. Nisam tražila čovjeka koji će ih izdržavati ili glumiti njihovog oca, ali sam znala da onaj ko dođe u moj život neće moći da se pravi da oni ne postoje.
Jedne subote Almir je rekao da će prolaziti kroz Zenicu i pitao može li me vidjeti makar pola sata. Pristala sam. Dogovorili smo se ispred jedne slastičarne u centru.
Došao je u tamnoj jakni, sa sijedim vlasima oko sljepoočnica. Bio je viši nego na slikama i imao je nekako smiren glas. Sjeli smo blizu prozora. Ja sam naručila kafu, on čaj. U jednom trenutku telefon mi je zazvonio. Bio je najmlađi sin.
'Mama, gdje stoje one debele čarape?'
Pokušala sam završiti razgovor što prije, ali dijete je nastavilo pričati o nekakvom školskom projektu. Kad sam spustila telefon, Almir me je pitao je li to moj sin.
Rekla sam da jeste.
'Koliko ima godina?'
'Devet.'
Klimnuo je glavom. Onda sam izgovorila i ostatak.
'Almire, imam troje djece. Nisam ti rekla ranije. Znam da sam trebala, ali svaki put kad sam htjela, nekako me bilo strah.'
Nije odmah odgovorio. Spustio je kašičicu na tanjirić i pogledao kroz prozor. Meni se stomak stegao. Pomislila sam da sad ustaje i odlazi.
Poslije nekoliko trenutaka rekao je: 'Sabina, djeca nisu problem. Ali iskreno, nije mi drago što si mislila da to moraš skrivati od mene.'
Nisam imala šta da kažem. Bio je u pravu.
Nismo se čuli deset dana
Poslije tog susreta Almir se javljao sve manje. Na kraju je napisao da mora razmisliti, ne o djeci, nego o tome možemo li graditi nešto ako se od početka bojimo govoriti istinu.
Plakala sam te večeri u kupatilu, tiho, da me djeca ne čuju. Bila sam ljuta na sebe. Ne zato što sam majka, nego zato što sam pokušala sakriti najvažniji dio svog života pred čovjekom koji mi se stvarno dopao.
Desetog dana stigla je poruka.
'Sabina, je li kasno da ipak popijemo onu kafu bez skrivanja?'
Napisala sam da nije.
Ovog puta sam mu ispričala sve. O razvodu, o alimentaciji koja kasni, o kćerki koja se sprema za fakultet, o tome kako se ponekad osjećam krivom kad poželim nešto samo za sebe. Nije mi govorio da sam hrabra ni posebna. Pitao me kako se snalazim kad radim popodnevnu smjenu i ko ostaje s najmlađim.
Rekla sam da mi pomaže sestra. Onda me je pitao imam li uopće vremena za vezu. Nasmijala sam se i rekla: 'Nemam mnogo. Ali mogu ga napraviti za nekoga ko mi znači.'
Moja kćerka ga je prva upoznala
Prošla su skoro četiri mjeseca prije nego što je Almir došao kod nas kući. Nisam željela požurivati stvari. Prvo sam razgovarala s djecom. Najstarija kćerka je rekla da nema ništa protiv, samo da ne želim od njih da ga odmah prihvate kao porodicu.
Almir je došao jedne nedjelje. Donio je kolače iz Travnika i pogrešno izgovorio ime našeg mačka. Najmlađi sin ga je odmah ispravio, pa mu sljedećih pola sata objašnjavao pravila neke igrice. Almir je slušao kao da se radi o važnom poslovnom sastanku.
Poslije ručka kćerka mi je prišla u kuhinji.
'Mama, djeluje normalno. Samo nemoj odmah da se zaljubiš toliko da zaboraviš sebe.'
Naslonila sam se na sudoper i nasmijala. Od sedamnaestogodišnjakinje sam dobila savjet koji mi je nekad trebalo neko reći mnogo ranije.
Almir i ja danas nismo u braku, niti živimo zajedno. On i dalje radi i putuje, ja imam svoj dom i svoje obaveze. Ponekad se vidimo samo jednom sedmično. Nije uvijek lako. Jednom smo se ozbiljno posvađali jer je obećao doći, pa zbog posla nije mogao. Ali više ne izmišljam razloge kad sam tužna ili umorna.
Prošle sedmice najmlađi sin me je pitao hoće li Almir doći za vikend. Rekla sam da hoće ako završi posao.
'Dobro', rekao je. 'Nek ponese one kolače, ali bez kokosa.'
Prenijela sam Almiru poruku. Odgovorio mi je: 'Znači, primljen sam na probni rad.'
Možda još ne znam kako će se sve završiti. Ali više se ne plašim da kažem ko sam i kakav život već imam.
