Pozivnica koju nisam očekivao
Da mi je netko prije dvije godine rekao da ću na svadbu bivše djevojke doći s drugom ženom, nasmijao bih mu se u lice. A kad bi još dodao da ćemo se ta žena i ja upoznati preko interneta, rekao bih mu da manje gleda filmove.
Zovem se Filip, imam 35 godina i živim u Zagrebu. S Anom sam bio gotovo šest godina. Nismo imali neku veliku svađu, nije bilo prevare ni razbijenih tanjura. Jednostavno smo se s vremenom prestali slagati oko važnih stvari. Ona je htjela otići živjeti izvan Hrvatske, ja nisam. Ona je željela djecu uskoro, ja sam stalno govorio da ćemo o tome kasnije.
Prekinuli smo mirno, koliko takve stvari mogu biti mirne. Ostali smo u kontaktu jer smo imali isto društvo. Godinu dana poslije saznao sam da ima novog dečka. Nisam bio ljubomoran, ali nije mi baš bilo svejedno.
U međuvremenu sam se registrirao na Dejt.me. Prijatelj Luka mi je rekao da se prestanem praviti da mi odgovara samački život dok svaku subotu jedem dostavu i gledam utakmice.
Marijin profil mi je odmah zapeo za oko. Imala je 33 godine, živjela je u Karlovcu i na jednoj fotografiji držala golemu crnu mačku. Poslao sam joj poruku: 'Je li mačka tvoja ili ti samo iznajmljuje stan?'
Odgovorila je: 'Stan je njezin. Ja plaćam režije.'
Tako smo počeli. Marija je radila u knjižnici, voljela stare filmove i stalno je kupovala knjige koje nije stigla pročitati. Nisam imao osjećaj da moram izmišljati zanimljive teme. Nekad smo pričali o glazbi, nekad o glupostima koje nam se dogode na poslu. Jednom smo se četrdeset minuta raspravljali je li bolje jesti pomfrit s majonezom ili kečapom.
A onda je stigla pozivnica
Nakon tri mjeseca viđanja s Marijom u poštanskom sandučiću dočekala me kuverta. Ana se udavala. Poslala je pozivnicu meni i pratnji.
Isprva sam odlučio da neću ići. Nije mi se dalo objašnjavati ljudima kako sam, jesam li nekoga upoznao i je li mi čudno gledati bivšu kako se udaje. Luka je rekao da pretjerujem, ali on ionako nikad ne razumije zašto je nekome nešto neugodno.
Mariji sam ispričao za pozivnicu. Očekivao sam da će joj biti čudno ili da će odmah reći kako ne želi ići. Ona je samo pitala: 'Je li to ona Ana s kojom si bio šest godina?'
Rekao sam da jest.
'Pa ako ste ostali u dobrim odnosima, zašto ne bismo otišli?'
'Zato što je malo čudno.'
'Filip, ti misliš da je čudno i kad te netko pozove na roštilj pa ne znaš trebaš li ponijeti kruh.'
Tu me je pogodila. Stvarno jesam takav.
Najgori dio nije bio susret s Anom
Na svadbu smo došli zajedno. Marija je nosila tamnozelenu haljinu, ja odijelo koje nisam obukao još od bratove krizme. Bio sam toliko nervozan da sam prije ulaska provjerio jesam li zakopčao hlače.
Ana nas je dočekala nasmijana. Zagrlili smo se, čestitao sam joj, predstavio Mariju i sve je prošlo normalno. Čak smo kratko razgovarali o poslu i nekim zajedničkim prijateljima.
Pravi problem nastao je kasnije, kad je jedna poznanica za stolom počela Mariji prepričavati kako smo Ana i ja nekad bili divan par.
'Joj, vi ne znate koliko su oni bili slatki. Svi smo mislili da će se njih dvoje vjenčati.'
Marija se pristojno nasmiješila. Ja sam pokušao promijeniti temu, ali poznanica nije odustajala. Pričala je o našem putovanju na more, o nekom zajedničkom dočeku Nove godine, o tome kako sam Ani jednom pripremio iznenađenje.
Marija je nakon nekog vremena rekla da ide do toaleta. Nije se vratila desetak minuta. Našao sam je u hodniku kako gleda mobitel.
'Je li sve u redu?' pitao sam.
'Je. Samo mi je malo dosta slušanja o tome koliko ste vas dvoje bili super.'
Počeo sam se opravdavati da nisam ja pokrenuo razgovor. Ona je rekla da zna. Ali onda me je pitala nešto zbog čega sam ostao bez odgovora.
'Filip, jesi li ti stvarno završio tu priču ili samo pokušavaš dokazati sebi da jesi?'
Nisam se naljutio. Zaboljelo me jer nisam bio siguran koliko je u pravu.
Odvezli smo se prije rezanja torte
Vratili smo se za stol, ali ostali smo još samo pola sata. Na izlasku smo se javili mladencima i krenuli prema automobilu. U vožnji je bilo tiho.
Na semaforu sam rekao Mariji da mi je žao što sam je doveo u neugodnu situaciju. Nisam mislio da će ljudi toliko pričati o prošlosti. Ona je odgovorila da nije problem što imam prošlost. Problem bi bio kad bih joj stalno ostavljao osjećaj da se s njom natječe.
Parkirao sam ispred njezine zgrade i ostali smo sjediti u autu. Prvi put sam joj otvoreno ispričao koliko me prekid s Anom pogodio i koliko sam se dugo pravio da mi nije ništa. Rekao sam joj i da sam s vremenom shvatio da smo htjeli različite živote, ali nisam znao kako prestati osjećati krivnju zbog toga.
Marija me nije tješila nekim velikim riječima. Samo je rekla: 'Dobro. Sad barem znam da razgovaram s tobom, a ne s tvojom glumom.'
Onda me je pitala želim li doći gore na čaj. Pristao sam. Njena mačka me je dočekala tako što mi je odmah sjela na sako.
Šest mjeseci poslije
Marija i ja još uvijek smo zajedno. Nismo se uselili jedno kod drugoga, ali vikende često provodimo zajedno. U međuvremenu smo imali dovoljno svojih rasprava da shvatimo kako se ni ova veza neće održavati sama od sebe.
Jednom sam otkazao dogovor jer sam morao raditi prekovremeno i nisam joj se javio na vrijeme. Bila je ljuta, s razlogom. Drugi put smo se posvađali oko toga tko će gdje provesti Božić. Na kraju smo napravili plan koji odgovara oboma, ali nije prošlo bez durenja.
Prošle nedjelje pomagao sam joj slagati knjige na policu. Pronašla je staru fotografiju iz vremena kad smo tek počeli izlaziti. Na slici sam stajao kraj njezine mačke, ukočen kao na službenom fotografiranju.
'Bože, kako si bio ozbiljan', rekla je.
'Pa bojao sam se da će me ugristi.'
'Mačka ili ja?'
'Obje.'
Smijala se dok joj nisu krenule suze.
Ne znam što će biti za pet godina. Znam samo da više ne razmišljam o tome tko je koga prvi ostavio i što bi bilo da su neke stvari ranije ispale drukčije. Sutra idemo kupiti novu policu, jer Marija opet nema gdje staviti knjige. To mi je trenutačno najveći problem u ljubavnom životu.
