Prvo sam mu odgovorila iz dosade
Gorana sam upoznala na Dejt.me prošle zime. Imala sam 39 godina, dvoje dece i jedno veliko razočaranje iza sebe. Na sajt sam se registrovala jedne subote uveče, kad su deca otišla kod oca. Sedela sam u pidžami, jela ostatke pice i gledala profile, više iz radoznalosti nego zato što sam očekivala nešto ozbiljno.
Goran mi je napisao: 'Je l' stvarno voliš da ustaješ u pet ujutru ili si to stavila da oteraš neradnike?' To je bilo zbog mog opisa profila. Radila sam prvu smenu u pekari i napisala da se budim pre pola grada. Odgovorila sam mu: 'Ako umeš da mesiš hleb, možeš i u četiri da ustaneš.' Poslao je smajli i napisao da ume jedino da zagori tost.
Tako je počelo. On u Beogradu, ja u Nišu. Imao je 46 godina, ćerku na fakultetu i malu radionicu za popravku bele tehnike. Nije imao naročito lepe fotografije. Na jednoj je stajao pored nekog šporeta, na drugoj u dvorištu sa psom. Ali umeo je da razgovara. Nije me svakog sata pitao gde sam i sa kim sam. Ako mu kažem da imam obaveze oko dece, napiše: 'Čujemo se kad stigneš.'
Posle mesec dana već smo se čuli telefonom skoro svako veče. Moja mlađa ćerka me je jednom zatekla kako se smejem sama u kuhinji i pitala: 'Mama, ko je taj čika?' Rekla sam: 'Nije čika, čovek je.' Ona je zakolutala očima i rekla: 'Isto ti je.'
Trebao je da dođe za moj rođendan
Dogovorili smo se da Goran dođe u Niš početkom marta. Nisam htela da upoznaje decu. Planirala sam da odemo na kafu, prošetamo centrom i vidimo da li se uživo slažemo kao preko telefona. Čak sam kupila novu košulju. Plavu, običnu, ali meni se dopadala.
Dva dana pre puta pozvao me je i rekao da ne može da dođe. Majka mu je pala u stanu i polomila kuk. Čula sam da mu glas drhti. Rekla sam da razumem i da ćemo se videti kad sve prođe.
Prvih nekoliko dana se javljao kratko. Posle sve ređe. Na kraju je napisao da mu je trenutno previše svega i da ne želi da me drži u neizvesnosti.
Odgovorila sam mu da se čuva. Posle sam nekoliko puta otvorila naš razgovor na Dejt.me, pročitala stare poruke i zatvorila ga. Nisam htela da ga vučem za rukav. Imala sam dovoljno svojih briga.
Tri meseca kasnije stigla je poruka
Bilo je početkom juna. Vratila sam se s posla, oprala sudove i sela na balkon. Telefon je zazvonio. Goran.
'Znam da nemam pravo da se samo pojavim posle ovoliko vremena. Ali hteo sam da pitam kako si. I da ti kažem da mi je žao.'
Gledala sam poruku nekoliko minuta. Bila sam ljuta. Ne toliko što se nije javljao, nego što sam ga već bila pustila u svoj život. Deca su znala da postoji. Koleginica je znala. Ja sam se navikla da nekome pričam kako mi je prošao dan, a onda je odjednom nestao.
Napisala sam mu upravo to. Bez uvijanja. Odgovorio je da je razumeo i da ne očekuje da mu odmah oprostim.
Posle sam saznala da je tri meseca proveo između bolnice, majčinog stana i radionice. Majka mu se teško oporavljala, a on je ostao jedini koji je mogao da brine o njoj. Rekao mi je da je napravio grešku što me je potpuno odgurnuo, ali da tada nije znao kako da se nosi sa svim.
Nismo odmah nastavili kao pre. Ponekad bismo razmenili dve poruke, nekad se ne bismo čuli tri dana. Jedne večeri rekao je da dolazi u Niš poslovno i pitao želim li da popijemo kafu. Rekla sam da želim, ali da ne obećavam ništa.
Čekao me je ispred pekare
Našli smo se u petak, posle moje smene. Nisam obukla onu plavu košulju koju sam kupila u martu. Bila sam u farmerkama i beloj majici, umorna i sa kosom vezanom u rep. On je stajao pored automobila i držao dve kafe iz obližnje radnje.
Prvo što je rekao bilo je: 'Ti si uživo još ozbiljnija nego na slikama.' Rekla sam mu: 'Ti si uživo još ćelaviji.' Smejali smo se kao dvoje ljudi koji ne znaju šta bi drugo.
Prošetali smo do Tvrđave. U jednom trenutku me je uhvatio za ruku, pa odmah pustio, kao da nije siguran sme li. Ja sam ga posle nekoliko koraka sama uhvatila.
Nije sve posle toga išlo glatko. Putovali smo, uklapali slobodne vikende, svađali se oko sitnica. Mojoj starijoj ćerki nije se dopalo što se viđam sa nekim. Trebalo joj je vremena da prihvati da i ja imam pravo na svoj život.
Danas Goran dolazi u Niš skoro svakog drugog vikenda. Još ne živimo zajedno i ne znam da li ćemo uskoro. Prošle nedelje je menjao grejač na našem bojleru, a moja mlađa ćerka ga je pitala može li da popravi i njen telefon. Rekao je: 'Mogu da probam, ali nemoj posle da pričaš da sam sve pokvario.'
Stajala sam na vratima kupatila i slušala ih. Bilo mi je lepo. Ne zato što je sve savršeno, nego zato što više nisam imala potrebu da krijem osmeh kada ga čujem kako ulazi u stan.
