U vezama na našim prostorima izuzetno je čest i opasan obrazac koji mnoge žene, ali i odgovorne muškarce, drži zarobljenim u godinama agonije — potreba da se partner po svaku cenu 'spase', prevaspita ili promeni. Osobe koje upadaju u ovu zamku redovno biraju partnere koji su na neki način nefunkcionalni: emotivno nedostupne, sklone porocima, finansijski neodgovorne ili duboko ogorčene na svet. Umesto da uoče jasne crvene zastavice i produže dalje, oni u tom haosu vide svoju životnu misiju, verujući u naivnu bajku da će njihova beskrajna ljubav, strpljenje i žrtva učiniti čudo i promeniti nečiji karakter iz korena.
Koren ove potrebe za spasavanjem retko kada potiče iz čiste nesebičnosti; mnogo češće, reč je o dubokom podsvesnom mehanizmu kojim osoba pokušava da osigura sopstvenu vrednost. Kada nekoga neprestano vadite iz dugova, pravdate njegove izlive besa, rešavate njegove poslovne propuste i tešite ga nakon burnih noći, vi stvarate privid da ste toj osobi neophodni. U pozadini uloge spasioca najčešće leži potisnuti strah od napuštanja: spasilac podsvesno veruje da ga partner nikada neće ostaviti dokle god mu je potreban kao oslonac i zaštita. Međutim, takav odnos nije partnerstvo ravnopravnih ljudi, već odnos roditelja i neodgovornog deteta, a tamo gde prestaje ravnopravnost, vrlo brzo nestaju i strast i poštovanje.
Surova istina partnerske psihologije jeste da odraslog čoveka niko ne može promeniti osim njega samog, i to isključivo onda kada sam doživi dno i donese čvrstu odluku da potraži pomoć. Vaša ljubav ne može izlečiti nečiji alkoholizam, zavisnost od kocke niti lečiti poremećaje ličnosti. Što više preuzimate odgovornost za tuđe greške, to drugoj strani omogućavate da nastavi sa komotnim i destruktivnim ponašanjem, jer zna da ćete vi uvek biti tu da počistite nered. Na kraju ovog procesa, spasilac ostaje potpuno emotivno, fizički i materijalno iscrpljen, dok onaj koga je spasavao najčešće ode sa nekim novim onog trenutka kada stane na sopstvene noge.
Prekidanje ove uloge zahteva suočavanje sa sopstvenom prazninom i postavljanje teškog pitanja: 'Zašto se toliko bavim tuđim životom, a bežim od rešavanja sopstvenog?'. Partner nije projekat koji treba renovirati, već gotova ličnost koju prihvatate sa onim što trenutno jeste. Kada na Dejt.me birate saputnika, tražite nekoga ko je već funkcionalan, ko ume da se brine o sebi i ko traži ljubav, a ne staratelja. Pravi odnos je prostor u kome se dvoje zrelih ljudi međusobno podržavaju, a ne bolnica u kojoj jedan glumi lekara a drugi večitog pacijenta.
