Petak uveče nam je postao logistički zadatak
Ona radi u Novom Sadu. On u Beogradu. Na početku veze razdaljina je delovala kao mala avantura: autobus, voz, vikend kod jednog, pa kod drugog. Posle osam meseci više nisu govorili o tome kako jedva čekaju petak, nego ko ovog puta uzima slobodan dan, ko plaća gorivo i zašto se u nedelju moraju rastajati pre ručka.
Oboje su voleli svoje poslove. Ona je tek dobila ugovor na neodređeno, on je brinuo o ocu koji je živeo blizu njega. Svaka priča o zajedničkom životu završavala se sa „Videćemo“. To „videćemo“ nije bilo loša namera. Bilo je lakše nego priznati da trenutno nijedno nema realan plan preseljenja.
Prvo pitanje nije „Ko će zbog ljubavi da popusti?“
U raspravama o vezama na daljinu često se stvara takmičenje: ako me stvarno voliš, preselićeš se. Ali preseljenje nije samo promena adrese. Tu su posao, stanarina, roditelji, deca, zdravstvena nega i prijatelji. Odricanje koje jedna strana pristane da učini pod pritiskom lako kasnije postane tema svake svađe.
Bolji početak je konkretan pregled mogućnosti. Da li neko ima fleksibilnije radno vreme? Može li jedan od partnera raditi nekoliko dana od kuće? Postoji li treći grad koji bi bio realan za oboje? Koliko često se sada viđate i da li taj ritam može trajati još godinu dana bez velikog nezadovoljstva?
Razgovor koji se ne rešava jednim zagrljajem
Jedne večeri su otvorili kalendar i troškove putovanja. Nije bilo naročito romantično. Izbrojali su sate provedene u prevozu, planirane godišnje odmore i vikende kada oboje rade. Onda su izgovorili ono što su mesecima zaobilazili: niko ne može da se preseli u narednih šest meseci.
Umesto dramatičnog raskida, dogovorili su probni plan. Jednom mesečno duži boravak kod jednog partnera, svakog utorka kratak razgovor o obavezama, a za šest meseci novi razgovor sa stvarnim mogućnostima na stolu. Nisu sebi obećali ishod, već priliku da vide može li odnos da se održi bez stalne ljutnje.
Kada plan više nije dovoljan
Nekad obe osobe daju sve od sebe, a okolnosti se ipak ne uklope. Nije svaka veza na daljinu osuđena na propast, ali nije ni svaka održiva samo zato što se volite. Ako se jedna osoba stalno odriče posla, novca ili vremena sa decom, a druga ne želi ni da razgovara o promenama, to više nije zajednički plan.
U ozbiljnoj vezi kompromis nije broj kilometara koje je jedno prešlo, nego osećaj da oboje učestvuju u donošenju odluka.
Najvažnije je da pitanje budućnosti ne odlažete do trenutka kada neko počne da zamera svaki kupljeni autobuski tiket. Ljubav ne traži da sve znate unapred. Ali zaslužuje da bar iskreno kažete šta trenutno možete, a šta ne možete da obećate.
