Četiri ručka za dva dana
Jovana i Petar su prve godine zajedničkog života odlučili da za praznike obiđu obe porodice. Plan je izgledao jednostavno: ručak kod njenih, kafa kod njegovih, sutradan obrnuto. Do kraja drugog dana bili su iscrpljeni. Neko se uvredio što nisu ostali duže, neko je pitao zašto su zakasnili, a njih dvoje nisu stigli da provedu ni jedno mirno jutro zajedno.
Sledeće godine problem se ponovio još pre praznika. Petru je majka već u novembru javila da računa na njih. Jovanina sestra poslala je poruku da će svi biti kod roditelja. Oboje su ćutali nekoliko dana, a zatim se posvađali zbog nečega što je u stvari bilo jednostavno pitanje: imaju li pravo da sami odluče gde će provesti svoj slobodan dan?
Porodična tradicija nije isto što i obaveza bez granica
Roditelji često imaju svoje navike i očekivanja, naročito ako su godinama praznici značili okupljanje za jednim stolom. Nije neobično da im promena teško padne. Ali odrasli par ne može zauvek funkcionisati kao dva odvojena deteta koja svako mora prvo da ispuni želje svoje porodice.
Koristan korak je da se partneri prvo dogovore nasamo. Ne pred roditeljima i ne usred porodične grupe. Koliko dana zaista imaju? Da li žele da putuju ili da makar jedno jutro provedu kod kuće? Postoje li stariji ili bolesni članovi porodice čije potrebe treba posebno uzeti u obzir? Tek kada znaju šta je njima moguće, mogu jasno da razgovaraju sa ostalima.
Jedna poruka umesto čitave nedelje opravdavanja
Jovana i Petar su te godine odlučili da prvi dan praznika provedu sami, a drugog odu kod njenih roditelja. Kod njegovih su planirali posetu narednog vikenda. Nisu tražili odobrenje za odluku, ali su je saopštili dovoljno rano i ljubazno.
Poruka je bila jednostavna: „Ove godine prvog dana ostajemo kod kuće. U nedelju dolazimo na ručak, ako vam odgovara. Radujemo se da se vidimo.“ Njegova majka nije bila oduševljena. Ali od toga nije nastala porodična katastrofa. Razočaranje druge osobe nije automatski dokaz da ste uradili nešto pogrešno.
Ne gurajte partnera ispred sebe kao štit
Jedna česta greška je rečenica: „Ona ne želi da dođemo“ ili „On je odlučio da idemo kod njegovih.“ Tako se nezadovoljstvo porodice prebacuje na partnera. Ako ste odluku doneli zajedno, predstavite je kao zajedničku. Posebno je korisno da svako prvenstveno razgovara sa svojom porodicom kada su očekivanja napeta.
Druga greška je matematičko brojanje svakog sata: prošle godine smo kod njih bili četiri sata, pa sada kod mojih moramo pet. Ravnoteža ne mora značiti identičnu minutažu. Nekad je važnije da se svi osećaju uvaženo i da par ne živi u stalnoj obavezi da nekome polaže račune.
Praznik bi trebalo da bude vreme susreta, a ne godišnji ispit poslušnosti prema svim članovima porodice.
Jovana i Petar su konačno jednog jutra doručkovali u pidžamama, bez alarma i torbi kraj vrata. Kasnije su otišli u posetu. Nisu postali manje bliski s porodicama. Samo su prvi put u rasporedu ostavili mesto i za njih dvoje.
